Zlo mi je od teretane.
Provodim više vremena tamo nego doma.
A kad sam doma, jedem samo meso i salatu.
I spavam.
Gledala sam sinoć televiziju. I shvatila da je većina reklama za neku hranu. Slatkiše najčešće.
A najgore od svega je što su i serije i filmovi prepuni hrane.
Gledaš npr. vrlo opušteno CSI i misliš da si siguran od prizora svakovrsnih prehrambenih artikala, i onda murjaci idu i jedu tacose. Dok raspravljaju o mrtvim raspadajućim ljudima.
Ili su u zasjedi pa jedu krafne.
One fine, sa ružičastom šećernom glazurom.
Ponekad jedu i hot dog. Sa kiselim zeljem. I senfom.
Oduvijek sam to željela probati.
Imam osjećaj da je jako fino.
U serijama ima vrlo malo pucačine, ali zato ima jako puno prikrivene hrane.
Nisam to primjećivala sve dok mi ta hrana nije postala zabranjena.
Kao sada.
Odustala sam od televizije i uzela sam knjigu.
Čitavo prvo poglavlje spominje curry.
Gađđemit.
Odustala sam i od toga i zaspala.
Jutros sam otišla u teretanu. Na prvi današnji trening.
Hvala bogu tamo nije bilo hrane.
Nakon treninga, masaža.
Treba se čovjek nekako nagraditi kada se toliko muči.
Kad sam došla doma bila sam toliko umorna da mi nije bilo čak ni do jela.
Odlučila sam se počastiti spavanjem. Mišići ipak trebaju odmor. A popodne me čekao još jedan trening.
Zaspala sam slatko, snom iscrpljenog pravednika.
Ali uzalud.
Sanjala sam čokoladu. I to ne bilo kakvu čokoladu.
Sanjala sam prava umjetnička djela napravljena od čokolade. Dvorce sa visokim tornjevima. Na vrhu svakog tornja bila je ružičasta točkica sa okusom jagode.
Bilo je tu još i konja koji se propinju na zadnje noge. Sa psima ispred. Zmajeva i svakakvih božjih čudesa. A sve od čokolade.
Sanjala sam i vještičju knjigu sa receptima. Ali za taj dio su mi rekli da je lascivan pa ga neću prepričavati.
Uglavnom, još se nisam ni razbudila do kraja, a u glavi mi je odzvanjalo „nema šanse da ti ovo uspiješ!!“
I inače u životu ako zaspim po danu, prvo što poželim nakon buđenja je nešto slatko.
U ovoj sušnoj situaciji pogotovo.
Neutješna, ustala sam se i spremila piletinu i salatu. Da, opet.
Još dan ili dva i početi ću lepršati krilima.
Vrijeme je da se malo obratim internetu ili nekim knjigama i proširim si jelovnik. Mislim, sasvim sam sigurna da čovjek može umrijeti od beskonačnog jedenja mesa.
Pa makar i uz salatu.
Sigurno postoje neke zgodne sirovine koje su isto tako bjelančevinaste i hrane mišiće, a ne dupe, i mogu se relativno brzo i bezbolno preobraziti u bar donekle privlačnu jestvinu.
I otišla sam na još jedan trening.
Popodne sa utezima.
Jedino o čemu sam mogla razmišljati je kako me sve nepodnošljivo boli. Kako mi je svaki mišić u tijelu toliko umoran da bi plakao, da kojim slučajem ima oči i suzne kanale.
Pažnju mi nije mogao zaokupiti ni zgodan trener u bezobrazno uskoj crnoj majici.
Ma kakav trener!!
Da mi dođe Zlatko i predloži mi neku aktivnost, čak neku koja bi uključivala ljubljenje, rekla bih mu: „Oprosti, ne mogu sada. Moram zadnjim atomima snage otpuzati u kut sobe i umrijeti od gladi i umora.“
Nema komentara:
Objavi komentar